Najnovije
Home / Intervju / Veselin Vujović: Za uspjeh su potrebne tri stvari – novac, lova, pare!

Veselin Vujović: Za uspjeh su potrebne tri stvari – novac, lova, pare!

Naš narod bi za Veselina Vujovića rekao – živa vatra! Jer, temperament mu je upravo takav. Zbog toga je Vuja znao da bude strogo kažnjen od Evropske rukometne federacije pošto ne može da ostane imun na, recimo, pogrešnu odluku sudija koja je na štetu njegovog tima.

Nekada najbolji rukometaš planete, 1986. najbolji sportista Jugoslavije, sa kojom ima i dve olimpijske medalje – zlato u Los Anđelesu i bronzu u Seulu, svetsko zlato iz Švajcarske, odnosno srebro iz tadašnje Zapadne Nemačke, kao i evropsku bronzu 1996, danas je traženi trener s velikim iskustvom. Za njega uvek ima posla, ali je trenutno na pauzi, mada se ona nešto odužila.

– U Šapcu sam, rešio sam da, osim rukometa, uradim još nešto, pa sam sa sinom i prijateljima formirao voćnjak, na kome će biti kruške i trešnje. Spremam se za neku rukometnu penziju, iako neću skoro. Od januara ću sigurno preuzeti neki klub. Već mi je dosadno. Dok je leto, dok sam u vikendici, na reci, tu je pecanje, čamac, igranje tenisa, bude interesantno, ali kada dođe zimsko vreme i period od 18 do 20 sati, kada su obično termini za trening, onda ne znam šta ću sa sobom – iskreno će u razgovoru za „Vesti“ popularni Vuja.

Najduža pauza

Da li ste ikada imali duži odmor?

– Otkako se bavim trenerskim poslom, nikada nisam imao ovoliku pauzu. U principu, dobro mi je došla, pošto sam već bio na ivici izdržljivosti. Raditi rukomet na visokom nivou je ogroman utrošak materijala. Veliki je pritisak rezultata, odgovornosti, istrošenost putovanjima, utakmicama, analiziranjima… Odmor mi je dobro došao, ali kada smo prekinuli zbog korone, do danas, već je dosta, dugo traje. Malo sam se zaželeo rukometa.

Šta je bilo sa Saudijskom Arabijom?

– Sve je stalo zbog pandemije. Oni su me želeli, ali moj uslov bio je da i ovo vreme dobijam neku nadoknadu. Međutim, tamošnje ministarstvo bilo je protiv toga jer nemam nikakve obaveze. Tek kada se završi Svetsko prvenstvo u januaru, na kome Saudijska Arabija ne učestvuje, onda će odlučivati šta će dalje. Možda do tada budem imao i neki drugi posao. Ko zna…

Da li na prostoru bivše Jugoslavije postoji klub koji niste vodili, a voleli biste?

– Lovćen – smeje se Vujović. – Navijač sam Crvene zvezde, a u vreme Momčila Mandića bio sam trener Partizana. Naravno da mi nije žao zbog toga, nisam od onih zaluđenika što mrzi Partizan, jer volim Zvezdu. I danas navijam za crno-bele kada igraju protiv ekipa iz inostranstva. Jednom prilikom je loše interpretirana moja izjava, kada sam navodno rekao: Dajte mi budžet košarkaša Zvezde i biću šampion Evrope sa rukometašima. Oni su pomislili da kritikujem budžet košarkaša, Bože sačuvaj, nisam imao nameru to da radim. Finansije košarkaša crveno-belih su daleko manje od drugih velikih evropskih klubova.

Šta nedostaje srpskom rukometu?

– Žao mi je što u Srbiji nije napravljen jedan veliki klub, pa onda dobar broj naših rukometaša ne bi morao u inostranstvo. Neki bi morali, ali neki bi bili tu i, uz nekoliko kvalitetnih pojačanja, imali bismo klub koji nema ništa manju ulogu nego Celje, Zagreb, ili, da ne kažem Vardar, koji je došao do dvostruke evropske uloge. U Srbiji se voli rukomet, u to sam siguran, i Srbiji je potreban jedan takav klub. Vrlo me je obradovala izjava predsednika Aleksandra Vučića, sakojim se ne slažem u mnogima stvarima, ali me iznenadio komentarom da će početi da se ulaže u male sportove, koji su nam kroz istoriju doneli značajne rezultate. Da će rukometni klubovi dobiti finansijsku pomoć. Meni je to došlo kao melem na ranu.

Potrebni su nam stranci

Da li Srbija u budućnosti može da ima neku novu Metaloplastiku?

– Treba da donese zakon o sportu, gde će ulaganje u sport drugačije da se oporezuje, tretira. Zašto bi ljudi plaćali ogroman porez državi, kad bi mogli da ulažu u sport? Imaju pravo odlučivanja, afirmišu se u tom sportu, da nam se omladina zadržava, igrači ne idu tako mladi u inostranstvo, da klubovi uz sredstva koja dobiju od države i jednog ili dva sponzora, dovedu nekog kvalitetnog rukometaša. Kada ste u Srbiji poslednji put videli stranca, da ne računamo one iz Crne Gore ili BiH? U takvim uslovima, i treneri i mlađi igrači, svi su na dobitku. Pravi se kvalitetna liga, klubovi, igrači… Da se napravi strategija, gde će se za nekoliko godina dobiti kvalitetan evropski klub. Uvek kažem da su tri stvari vrlo važne: pare, lova i novac!

Konkretnije?

– Koliko god vi radili, imali entuzijaste, koji su esencija rukometa, kod nas se to malo potrošilo. Neki su nestali prirodnim putem, neki su se izgubili selekcijom, ovi koji danas rade, moraju od nečega da žive. Entuzijasti su nekada bili profesori, imali su platu, pa su sve ostalo vreme davali rukometu. Danas nije tako. Treba se ugledati na Francuze! Tamošnji savez plaća 30-50 trenera, koji u školama, u gradovima, rade po planu Stručnog saveta, da tako omasovimo rukomet. Srbija je plodno podneblje, semena ima. Ne može to samo da poseje, mora da se vodi računa.

U srpskom rukometu već petnaestak godina nema stranaca?

– Zemlje koje su na ivici ekonomskog, sportskog, odnosno rukometnog kolapsa, nemaju strance. Nemaju ih Crna Gora, BiH, imaju ih Hrvatska, Slovenija… Austrija, Slovačka nisu tog kvaliteta, ali imaju strance, Makedonija čak veliki broj. Gotovo svi njeni prvoligaši imaju bar jednog stranca. Automatski dolazak takvih rukometaša donosi drugu kulturu, poimanje sporta… Ne razumem ljude kad kažu „ne idem da gledam“, hipotetički govorim, Metaloplastiku, jer nema trojice Šapčana. Čekaj, bre, koliko ima rukometaša u Kilu iz tog mesta, pa dođe 10.000 ljudi da bodri tim? Pa, evo ti FK Crvena zvezda, kao primer i ti stranci „ginu“ za dres koji nose, a jedino je to važno.

Nedavno je na mesto selektora Srbije postavljen Toni Đerona. Šta mislite o tom potezu?

– Dobili smo selektora stranca, dugo se to nije desilo. Nije dobio priliku da radi zbog korone. Svi govore da su Španci kvalitetni treneri, koliko će se on snaći u ovom našem sistemu, haotičnim situacijama kakvih ima u srpskom rukometu, videćemo.

Ćutanje zakon

Dok ste bili selektor reprezentacije SCG, pominjalo se da ste na poslednjem EP u Švajcarskoj tražili od igrača da puste Hrvate, pre toga, na SP u Tunisu, da se zbog kladionice „štelovao“ duel sa Katarom. Šta se dešavalo na tim sastancima pred mečeve, a zatim na terenu?

– Vest vam je, kao da uzmete perjani jastuk, popnete se na soliter i prospete to perje, a demanti su vam, kao da se trudite da sakupite sva ta perca, koja su se razletela, a to je nemoguće. Najbolje je onda ćutati. Ako sam u Švajcarskoj probao da dogovorim nešto sa Hrvatima, samim tim sam izdao igrače, savez, narod… Da li mislite da bi me Hrvati angažovali,kao nagradu za to? Jer, ako sam prodao moj narod, prodaću i njih. Da li je tako? Kad gledate neki film, kada neko izda svoj narod, da li dobije neku nagradu, ili završi s metkom u čelo, ili na neki drugi ružan način? Znači, neko bi trebalo da izgubi poverenje u tebe. Takve tvrdnje su apsurd. To je bila jedna mašinerija, pokrenuta da se smene ljudi iz RSS, samim tim i Veselin Vujović. Susret sa Hrvatima bio je samo kapisla.

Šta se tačno dešavalo?

– Da li je bilo priče na tu temu? Bilo je… Ipak, Hrvati , svetski i olimpijski prvaci, igraju protiv Srbije i mole da ih pusti? Ljudi, dajte da vidimo, da li je to realno? Da li su se oni uplašili da ćemo mi da igramo jače, a nama meč ništa ne znači? Uvek ima ono „ej, nemojte danas zapinjati“. To ćete da čujete među igračima, ali to je sve šala. Rekao sam 100 puta do sada, ako iko dođe i potvrdi to od mojih reprezentativaca, ili iz Hrvatske, pristajem da se nikada više ne pojavim nigde u rukometu! To sam rekao pre deset godina, pa evo, niko se ne pojavi. Ljudi koji me vole i poštuju, reći će: E, svaka mu čast, ljudina.“ Oni koji me ne vole, reći će: „Šta ti tu foliraš, prodana dušo“, jer takvih ima. Takav smo narod. Danas je zlo došlo u ljude. Ne puštam decu da me pobede, unuku, ni u čemu, a kamoli da prodam nekome utakmicu.

Šta se dešavalo u Tunisu, sa Katarom?

– Na Svetskom prvenstvu su tada prvi put počele da se pojavljuju sportske kladionice. Niko nije znao kako to sve funkcioniše. U ponudi se našao i naš dvoboj na tiketu. Znate kako to ide, prijatelji su zvali naše igrače, raspitivali se za rezultat, pa komentarisali: „Ne znam, nećemo ih dobiti više od 15-16 razlike.“ Šta se tu dešavalo, iskreno, ne znam. Po igračima sam video da nešto ne valja. Dobili smo mi sa 13-14 razlike, ali smo na poluvremenu vodili 12. Drugo poluvreme je bilo sve, osim jedna korektna utakmica, gde sam bio frapiran. Kasnije se ispostavilo da je postojala neka takva priča.

Nosim mrlju bez razloga

Kako živite s tim što se pričalo i dešavalo?

– Nosim tu mrlju, ne znam koliko je prošlo godina, nisam učestvovao, ali sam bio selektor. Da li mislite da jedan trener može da spreči igrača da se kladi? Ne može. Ja sam selektor Slovenije, trener Zagreba, gde se u ponudama kladionice pojave pojedini igrači kao strelci, da li će dati više od tri, pet golova. Da li mislite da ne bih mogao da odigram neki takav tiket, pa onda tog „izabranog“ ne pustim da igra, ako je dao golova koliko je trebalo do granice, ili nešto tome slično? To je apsurd! Kunem se da ne znam šta bih napravio sam sebi za takve stvari – zaključuje Vujović.

Klupa Barselone nedosanjani san

Da li postoji posao koji ste želeli, a niste dobili?

– Iskreno sam se nadao, kao neko ko je kao igrač osvojio prvu Ligu šampiona s Barselonom, ostavio veliki trag, imao ogroman uticaj u svemu tome, da ću dobiti priliku da jednog dana postanem i trener Katalonaca. Ipak, moj odlazak u Sjudad Real, ekipu koja je bila sportski protivnik Barselone, možda je malo poremetila taj odnos jer došao sam u sukob s Valerom Riverom, trenerom ekipe. Možda je neko u klubu to uzeo meni za zlo. To je jedini posao koji sam želeo, a nije mi se ostvario.

Vuković krivac za dolazak u Šabac

Kako ste došli u Metaloplastiku?

– Bio sam pozvan u juniorsku selekciju Jugoslavije, zvao me je tadašnji selektor Sead Hasanefendić, dok je kormilar A tima bio Jezdimir Stanović. Pozvali su me u Pulu, kada su obe reprezentacije učestvovale na turniru, naširoko poznatom. U nacionalnom timu su tada bili Isaković, Vuković, Rašić… Na njihov nagovor i energiju, uz to, kasnije se Vuković potrudio sa legendarnim predsednikom Aleksandrom Trifunovićem, da uspostavi kontakte i sa mnom i sa RK Lovćen, prelazak je bio realizovan. Vuković je, u stvari, najzaslužniji što sam postao član Metalopastike.

Cetinje i Šabac dva različita sveta

Da li ima sličnosti između Cetinaj i Šapca?

– Ekonomski, politički, istorijski, totalno dva različita grada. Koliko god da se trudim, ne vidim sličnost. Ovo je ravničarski grad, na reci, ono je grad u planini.

Politika kao krava na krovu

Nedavno ste izjavili da je politika kao krava na krovu.

– Pitali su me šta mislim o politici, ja kažem da vam je to kao da vidite kravu na krovu. Gledate i razmišljate: kako se ovo govedo tako visoko popelo? Ispada da danas čovek koji nema nikakve kvalitete, osim što je počeo da se pojavljuje u nekoj političkoj školi, pa se aktivirao, bio uz nekoga, pa bio poslušan, na kraju napreduje. Po statusu, kreativnosti, elokventosti, inteligenciji, pameti, nije zaslužio da bude neko i nešto, a odlučuje o sudbini jednog društva, grada, naroda. To sam poistovetio s kravom koja se popela na krov, kojoj se svi okolo čude, kako je dospela gore.

Mnoge stvari su, smatra Vujović, izgubile smisao:

– Mi smo danas totalno izvrnuli kriterijume, to važi za sve republike bivše Jugoslavije. Više ne gledaš da li je taj čovek dobar domaćin, otac, pošten i odan prijatelj, dobar radnik. Sve to pada u drugi plan, ako nije član vaše stranke. Može biti baraba, kriminalac, probisvet, osoba koja je u sukobu sa zakonom, iz interesa je u stranci, ali je odličan. Ne moramo mi biti istomišljenici, da bismo bili dobri ljudi. Zvonko Šindovski je bio trener Metalurga, ja Vardara, u najžešćoj situaciji, kada su se na utakmicama vadili pištolji među navijačkim grupama, kada je vladalo „ludilo“, pa smo mi bili prijatelji. Sedimo, a sutradan igramo derbi koji znači život i smrt, ne pričamo o rukometu, prijatelji smo! Zašto ne mogu ljudi iz dve različite stranke, koje imaju različite programe, da budu prijatelji, ako su dobri ljudi, ako svako na svoj način želi dobro tom narodu i zemlji?

Izvor: Vesti-online.com

Preporučujemo da pročitate..

Halid Demirović: U velikom smo deficitu kada je u pitanju trenerska struka

Bh. rukometni stručnjak i nekadašnji selektor reprezentacije Bosne i Hercegovine Halid Demirović, svoje penzionerske dane …

Close