Prostor bivše Jugoslavije je kroz istoriju uvek znao da iznedri fantastične rukometne golmane. Od legendarnog Abasa Arslanagića iz one starije generacije pa do onih mlađih Dejana Perića, Arpada Šterbika, Vlada Šole… Toj rukometnoj golmanskoj eliti pripada i Danijel Šarić.
Najveći deo karijere proveo je u španskom velikanu Barseloni i u rukometu je osvojio sve što je moglo da se osvoji, kako u klupskom tako i na reprezentativnom planu. Jedan je od retkih koji je osim klubova menjao i reprezentativne dresove. Branio je boje čak tri nacionalne selekcije, Srbije i Crnu Gore, Bosne i Hercegovine i na kraju Katara gde je i završio karijeru. Proslavljeni as, rođeni Dobojlija, bez dlake na jeziku, govorio je u intervjuu za Mozzart Sport o iskustvima, počecima, klubovima u kojima je igrao, sinu Filipu koji je sada u Barseloni…
„Mogu da se pohvalim da posle 25 godina profesionalnog igranja rukometa zaista imam o čemu da pričam. Na kraju, kad završiš karijeru to je jedna stvar koja ti, osim titula, ostaje najvažnija i koje će se ljudi sećati“, počeo je priču za naš portal proslavljeni rukometaš i otkrio kako je počeo da se bavi ovim sportom.
„Počeo sam u dobojskoj Slogi, a posle toga sam otišao u Borac. Te 1993. godine u avgustu je bio jedan rukometni kamp, a ja sam tad bio dete sa 14-15 godina. Tamo su me videli čelnici Borca i odmah me angažovali u drugu ekipu Borca. Povremeno sam trenirao s prvom ekipom, i tamo sam ostao tri-četiri godine. Naravno, škola Borca je poznata po tome što je dala mnogo velikih imena rukometu”.
Borac je bio dobra odskočna daska da svoj put nastavi u Crvenoj zvezdi.
„Imao sam tu sreću u periodu dok sam bio u Borcu, 1997. godine, na preporuku Zlatana Arnautovića, sjajnog golmana i olimpijca bivše Jugoslavije, da dođem u Crvenu zvezdu. Njoj je bio potreban mlad golman, a Arnautović je tada bio trener čuvara mreže crveno-belih. Otišao sam u Beograd bukvalno preko noći, jer se takve ponude ne dobijaju svaki dan. Znao sam da će to da mi donese iskorak u karijeri, i na kraju se i ispostavilo da je tako bilo”.
Rukometni put je Danijela Šarića preko Srbije odveo do Španije, u kojoj je ostavio ogroman trag.
“Posle Zvezde sam otišao u Sintelon iz Bačke Palanke gde sam proveo tri sezone. Ja sam sa 23-24 godine otišao u Španiju koja je bila jedna od vodećih sila u rukometu. Ako je prelazak iz Borca u Zvezdu bio iskorak, ovo je bio još veći i ja to nisam hteo da propustim. Potpisao sam ugovor sa Sjudad Realom, tadašnjim pobednikom Lige šampiona. Međutim, nije to baš sjajno bilo na samom početku”.
Vi ste sa prostora BiH, rođeni ste u Doboju, a uspeli ste dosegnuti rukometni vrh. Koliko je sa ovog današnjeg aspekta bilo teško?
„U karijeri imaš lepe momente, ali i one loše. Naravno da ih je bilo i u mojoj karijeri. Usponi i padovi, slaba forma, povrede, neodlazak na Olimpijske igre 2000 godine, seljakanje po pozajmicama, ali čovek mora da ostane dosledan sebi i svojim ambicijama i ciljevima, da zna šta želi u životu, ali i da se odriče“.
BARSELONA I KRUNA KARIJERE – TITULA ŠAMPIONA EVROPE 2011. GODINE
Sledi nekoliko koraka do slavne Barselone.
„Posle odlaska u Španiju imao sam sreću da igram u Teki Santanderu, u Portland San Antoniju, Ademar Leonu, i na kraju Barseloni. Tu sam proveo osam prelepih godina, sedam osvojenih liga, prvi stranac koji je bio kapiten Barselone, i na kraju kad sve sabereš moram da budem srećan. To je bio vrhunac karijere. Katalonci su malo specifičan narod. Zatvoreni su, ali kad se otvore to znači da si dobrodošao u svakom momentu i svakom pogledu. Oni su me prihvatili i dan danas sam ‘njihov‘“.
Sa Barselonom je praktično osvojio sve što je moglo da se osvoji. Ukupno 14 trofeja sa katalonskim gigantom, ali izdvaja da mu je jedan bio prekretnica.
“To je sigurno Liga šampiona 2011. godine u Kelnu protiv Sjudad Reala. To je bila i prekretnica u mojoj karijeri. Da od onog dobrog golmana budeš među pet najboljih na svetu, tako da ističem tu utakmicu koja je mnogo toga preokrenula u mojoj karijeri. Međutim, vratio bih se godinu dana unazad, gde smo izgubili isto to finale Lige šampiona i gde sam posle utakmice rekao treneru i obećao: ‘Sledeće godine ako se vratimo ovde ja ću ti vratiti titulu. Tako je i bilo’”.
Za vreme vašeg igračkog mandata, prodefilovalo je mnogo sjajnih igrača. Ko je na vas ostavio najbolji utisak?
„Kada bih morao da biram najbolju sedmorku bilo bi mi teško reći, a kamoli tako pojedinačno, ali da izdvojim recimo Viktora Tomasa. Na kraju sam bio i kum venčani. On Katalonac, ja iz Doboja i venčao ga (smeh). Naravno, tu su Sergej Rutenka, Nikola Karabatić, Laslo Nađ, Barufet, Iker Romero…Vrhunski igrači”.
U vašem slučaju nekako na težini dobija ona narodna izreka da iver ne pada daleko od klade. Sin Filip je trenutno član Barselone. Verujem da mnogo razgovarate s njim, kako ga savetujete?
„On je do pre dve godine bio sa mnom u Dohi, tamo je i počeo s rukometom. Otišao je na probu u juniorski pogon Barselone i gledao ga je Tomas Svenson, po meni najbolji golman u istoriji Barselone. Video je da je on taj. Uz moje odobrenje i njegovu želju, sin je već dve godine tamo. Treći je golman prve ekipe, a brani za Barsinu drugu ekipu. Savetujem ga da radi časno i pošteno, da ima veliki respekt prema trenerima koji ga treniraju, i da voli to što radi. Moram priznati, ali ne subjektivno nego stvarno, sa 19 godina koliko on ima, ja nisam toliko voleo rukomet koliko ga on voli”
ŠTERBIK I JA NISMO ŽELELI DA UČESTVUJEMO U STVARIMA KOJE NISU BILE SPORTSKE
Za proslavljenog golmana se može reći da je jedan od retkih koji je igrao za tri reprezentacije. Osim klupskih boja, menjao je i nacionalne, jer je uspeo da zabeleži nastupe za Srbiju i Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Katar. Nema puno onih u svetu sporta, koji se mogu pohvaliti time.
“Ja bih tu dodao i Sergeja Rutenku, on je što se toga tiče na mom nivou. Šalu na stranu, počeo sam da branim za Srbiju i Crnu Goru. Za BiH sam igrao godinu dana, i onda je došao na red Katar koji je kruna moje reprezentativne karijere“.
Ipak, ni to nije prošlo bez kontroverzi. Pogotovo u tadašnjoj reprezentaciji Srbije i Crne Gore.
“Nemam problem da pričam o tome. Uvek sam se vodio sportskim segmentom i nikad nisam imao oraha u džepu, tako da mogu reći šta je bilo. Neodlazak na dva velika takmičenja, od kojih jedne Olimpijske igre, a jedno prvenstvo u Francuskoj 2000. godine pred odlazak u Sidnej, skinuli su me sa spiska bukvalno preko noći, iz razloga koje ja naravno znam. To mi je jako žao, to moram reći. Posle sam se vratio da branim na Evropskom i Svetskom prvenstvu samo da im dokažem da su pogrešili što su me skinuli sa spiska. Imali smo jednu situaciju u Švajcarskoj koja je izlazila iz sportskih granica, i tada sam definitivno doneo odluku da u takvim stvarima ne želim da učestvujem i nisam hteo više da igram. Posle mene se povukao i Arpad Šterbik, jer ni on nije hteo da bude u tom krugu”.
Slična situacija je bila i sa reprezentacijom Bosne i Hercegovine.
“Pazite, ja sam u najvećem usponu svoje karijere, 2011. godine, čistog srca došao da igram za reprezentaciju Bosne i Hercegovine. Mogu reći da sam tu odluku napravio srcem, a ne glavom, a drugi ljudi koji su tada bili u reprezentaciji su se vodili glavom, a ne srcem. Možda je to najbolje objašnjenje. Moj interes je bio samo sport. Mladi igrači. Plan je bio da napravimo tri rukometna centra, Sarajevo, Tuzla i Banjaluka. Međutim, ljudi u Savezu su se tada prepali za svoje stolice i vrlo brzo sam otišao. Otišao sam iz reprezentacije zbog toga što nismo bili na istim talasnim dužinama. Nema problema, ja ne želim nikome ni da smetam ni da zauzimam mesto. Ako ne osetiš moju ljudsku energiju, onda mi ne treba da sedimo za istim stolom, a kamoli da radimo zajedno. To je sve normalno, ja nemam ništa protiv što taj neko ima kontra razmišljanje, ali ja sam osetio da tu nema neke budućnosti i nisam hteo da gubim vreme”.
Posle toga dolazi period branjenja za Katar. Fenomenalan period za koji je okončan sjajnom srebrnom medaljom na Svetskom prvenstvu 2015. godine. Ta odluka proizvela je mnogo bure u sportskoj javnosti, ali se na kraju ispostavila kao pravi potez za čuvenog golmana.
„Otišao sam da igram za Katar iz dva razloga. To ću jasno i glasno reći. Igranje za Svetsko prvenstvo i odlazak na Olimpijske igre i finansijski aspekt. Ja to ne krijem, ali ako nema sporta, na kraju neće biti ni finansija. Ljudi su 2014. godine došli kod mene u Barselonu, dali su mi projekat koji je sportski, i koji sa sobom nosi i finansije. Ja sam se opredelio da branim za reprezentaciju Katara u tom periodu. Pazite, ja sam bio prvi igrač u Evropi i svetu sa kojim su oni pričali. Bio sam polazna tačka velikog projekta, jer sam im predložio da bi za trenera mogli da dovedu Valera Riveru, koji je jedan od najboljih. Oni su ga potom i doveli. Sklapali smo mozaik jednog lepog projekta koji je bio uspešan i drago mi je što se tako završilo“.
Katar je u to vreme zaista mnogo ulagao u rukomet, ali u poslednje vreme deluje da se to dobrano smanjilo. Koji je razlog?
„Razlog je mentalitet. Ja sam stvarno zahvalan Kataru na svemu što smo napravili, ali jednostavno nekad smatraju da se ne treba dugo negde zadržati. Nedostatak velikih igrača, neulaganje u mlade igrače i ulaganje u druge sportove su sigurno razlozi. Poslednjih par godina možemo reći da je liga oslabljena, ali u principu oni su tu. Uvek su na svim reprezentativnim dešavanjima u Aziji, a pogotovo na Svetskom prvenstvu, što je veliki uspeh. Pet uzastopnih puta smo prvaci Azije što niko nije napravio do tada. U januaru imamo priliku da u Bahreinu to napravimo šesti put što bi bio pravi rekord“.
Rukomet je bio prvi sport u koji se enormno ulagalo u Kataru. Posle toga, krenulo je organizacija Svetskog prvenstva u fudbalu, a evo svedoci smo da bogate azijske zemlje prethodnih godina izdvajaju ogromne sume novca. Letos je Saudijska Arabija dovela Kristijana Ronalda i mnoge druge fudbalske zvezde. Vaše mišljenje, ima li to neku perspektivu ili pak neće dugo da potraje?
“Prvo, mislim da je to sjajna stvar. Iz razloga što se sportski svet širi, ne samo na Evropu nego i na druge kontinente. Mislim da je to dobar potez. Da li će da potraje? Ne znam baš da će trajati 10 godina, iz razloga zato što oni sada ulažu kao što je Katar ulagao u sve moguće sportove. Isto sada hoće Saudijska Arabija i kada je reč o organizaciji velikih takmičenja. Ako potraje više od 10 godina, može se nazvati kao prava stvar“.
DA SAM ČETIRI GODINE MLAĐI, LAKO BIH NAŠAO ANGAŽMAN
Danijel Šarić je okončao karijeru pre dve godine, ali i danas kao i u zenitu karijere prati evropski rukomet, za koji smatra da se nije puno promenio poslednjih godina.
“Nije se znatno promenio. Neko će reći, igra se brže. Moguće, ali ista je akcija i isti su igrači. Možda, sada ima više igrača koji igraju u oba pravca nego što je to bilo pre. Mislim da igrači sada više ne vrednuju loptu onoliko koliko smo je mi vrednovali. Ne mislim na neki davni period, ali na period recimo od pre 10 godina. Možda se igra malo brže, ali da se nešto znatno promenilo, mislim da nije“, priča Šarić i dodaje zanimljiv predlog o eventualnoj promeni pravila u rukometu:
“Pazite, nismo u Nokia vreme nego smo u Ajfonu 15 ili u Samsungu 23. Po meni, dve stvari koje treba da se promene su da se ograniči napad na 25 sekundi i da trener ima pravo izmene samo kad je lopta u posedu njegove ekipe. Šta to znači? Da ćemo dobiti još više ubrzanu igru i da će biti još više igrača koji će igrati u oba pravca. Eto, to bih promenio i to su stvari koje bi možda mogle doneti nešto dobro rukometu. Ne kažem da sada nije dobro, ali hajde da se malo unapredimo i apdejtujemo”.
Jugoslovenska škola rukometa je kroz istoriju iznedrila mnoge vrhunske golmane od Abasa Arslanagića, pa kasnije Dejana Perića, Arpada Šterbika, vas… U poslednje vreme je sve manje klasnih čuvara mreže. Slažete li se sa tim?
“Apsolutno se slažem. Ogromna je kriza u svetu što se tiče golmana. Smatram da se malo ulaže u trenere golmana i malo se vrednuju, iz razloga što znamo da je golman u rukometu 50 odsto ekipe, pa ako je onda već toliko, onda moraš da ceniš i trenere. Neki dan sam se šalio da žalim što nisam četiri godine mlađi jer bih vrlo lako našao angažman. Mnogo dobrih golmana sa prostora bivše Jugoslavije je prodefilovalo svetom. Sad imamo tu Burića koji odlično brani u Flensburgu i jedan je od pet golmana u svetu. Hrvatska je tu u malom padu, Srbija ima Milosavljeva. Nije to neka brojka kao što je bilo pre, kad ne znaš koga da izabereš da ide na prvenstvo“.
Kako vidite današnje golmane i ko je po vama najbolji?
„Naravno da je to Perez de Vargas iz Barselone, zatim Landin i Burić. Oni su mi top“.
Januar mesec rezervisan je za Evropsko rukometno prvenstvo u Nemačkoj, a Danijel Šarić je prognozirao koliko bi mogle da urade selekcije sa ovih prostora, ali i o tome ko se mogao dočepati šampionske titule.
“Za Bosnu i Hercegovinu bi veliki uspeh bio da prođe u drugi krug. Za Hrvatsku bi ovo moglo da bude prekretnica, jer je puno menjala. Došla je smena generacija i nisam siguran koliko mogu. Što se tiče Srbije, mora da se napravi korak napred u odnosu na prošlo Svetsko prvenstvo, a mislim da za to ima energiju i da su sposobni za to. U principu mislim da bi za sve tri reprezentacije uspeh bio prelazak u drugi krug, a sve ostalo bi bilo dodatni plus. Kao favorite vidim Dansku, Nemačku i Španiju“.
Razgovor sa proslavljenim golmanom nije mogao da prođe bez priče o rukometnom TV turniru šampiona u Doboju, čiji je sponzor Mozzart. Čovek koji je zadužen za celokupnu organizaciju jednog od najboljih turnira na svetu je upravo naš sagovornik.
“Već dugi niz godina traje internacionalni TV turnir šampiona Doboj. Pre svega bih se zahvalio svim ljudima koji su celo ovo vreme vodili brigu o njemu, jer je zaista prava stvar da takvi klubovi i takva imena dolaze u grad Doboj. Meni je pripala ta čast da prošle godine to preuzmem. Malo smo sve očistili, ulepšali, našminkali lepim bojama i doneli neku novu energiju koju su ljudi prepoznali. Bio je odličan odziv gledalaca, odradio se odličan marketing. Klubovi učesnici su bili prezadovoljni. Podigli smo letvicu i samim tim postavili izazov za naredni turnir“, priča Šarić i govori o pripremama za naredni turnir:
„Trenutno pregovaramo sa tri-četiri velika kluba, koja nikada do sada nisu učestvovala. U principu, mi to pravimo da uvek budu tri velika evropska imena, i pet klubova sa prostora bivše Jugoslavije. Biće i još nekih izmena i novina, ali otom potom. Mislim da taj brend treba da živi. Turnir je na visokom nivou. Moja ideja je da to bude ne samo sportska priča nego i kulturno- umetnička. Organizujemo koncerte, nagradne igre. Jednostavno, da svih pet dana ljudi uživaju. Sve to nam daje za pravo, da očekujemo još jedan rukometni spektakl“, završio je priču za Mozzart Sport proslavljeni rukometni golman Danijel Šarić.
Izvor: Mozzart sport